Одједном је све стало. Добро, није баш одједном. Кувало се, облачило, навлачило, тутњало из далека, а Бога ми и из близине. Тешки облаци се сустизали без благородне кише. Учестало парање неба жеженим муњама.. од којих заболи чак и једини поглед који пуштам да путује. Изазивало тешку ћутњу, аверзију, љутњу, понекад сузе, понекад псовку, страх.. никада смех. Не умем да се смејем туђим, а камоли својим, мукама. Верујем да је ствар у природи. Моја тешко подноси блискост без лојалности. Рогуши се и навлачи оклоп, чак и када оставља Ахилову пету на видном месту, да можда ипак бар једном поштено покисне.. пре него што опет заболи. Па после крвари. А зуби све тупљи. Осетила сам да кафу све чешће треба грицкати, а не сркутати. Окренула шољу. Стала. Прешла на добро осушени чај, онај који сам сама брала опустелим пољима где ми је снагу скупљала узнемирена душа. И сервирала га само за двоје уморних.. тамо где још земља мирише. Где се дише. После тога ми се више није ни спавало, ни ништа сањало. Могло је да трешти и да ломи, шта год.. Мени је све постало свеједно. За равнотежу пустила сам дубоко корење. И живим.

Прочитајте остатак овог уноса »