Рођендан је прошао неосетно. Само склизнуо. Без бола. Без еуфорије, без притисака. После 35-ог све се променило. На боље. Довољно матора да живи живот по свом.. мантра. И у 43-ој.

Чудим се женама које крију своје године. Баш ме занима чега се стиде? Себе или свог живота? Зар је тако страшно и тужно бити баба?! Зар је чемерно све око четворке?? А тек петице! Е те су ми „најслађе“ ! Тужна ми је њихова опседнутост кратком сукњом и експонирање још краћим мозгом. Немам ништа против минића и у шездесетим, али као стил, удобна ципела, а не као мотив за преживљавање. Показати се да си још у форми, да те још увек неко хоће! У одређеним годинама сигуран знак да је младост била залудна. Та врста сујете изазива подсмех. И мало сажаљења, само мало. Како се сажалити на будалу? Чему године ако у њима не умемо да уживамо? Ваљда је „уживање“ имитирати младост? А младост је увек у оку.. Боле кости, мучи пробава, по кожи смеђе пеге .. зашто би се лагали! Старење, као и све друго, боли. Родиш се у боли и тако трајеш. На другом тасу златни одсјај емоционалне испуњености, богатство душе и енергија радости. Не скрнавити та зрнца беспотребним преварама. Само дух не лаже и само дух уме да увек буде леп. Лепота?! Дискутабилна категорија. Јер оно што је мени лепо се осећа, а не види. Многе лепе ствари ( по задатим цивилизацијским критеријумима) не служе ничему, осим што одржавају сујету на задатом нивоу. Лепи људи, рећи ће и сами, улажу већи труд да дођу до себе. А коме је битна та узалудна инвестиција? Само онима који уствари немају појма шта би са собом. Замолила бих све који траже сатисфакцију свог постојања у нашминканим животним изазовима да окрену на другу страну, мени су јако досадни. Довољно је што морам да их гледам, а немам ни воље ни времена за освртање.

Сад уживам!