Када не знам одакле да почнем боље је и да не започињем. Урнебесна трагедија наше свакодневнице у мојој глави поприма обрисе дaлeких путовања. Осенчене слике провире само ако их дозовем. Када их не призивам сасвим сам добро. Осим жеге. Грицкам последње дане летње „луднице“, ма пустите ме напоље, и са олакшањем очекујем 1. септембар. Повратак у ред, рад и дисциплину. На мах ми сине да имам још две године, школске, форе да смислим како ћу се организовати и шта ћу за себе паметно смислити оног тренутка када престанем да на тај начин рачунам своје време. А изгледало је тако далеко.. Сестрина деца су још увек код нас. Мој син се свртео код куће. Шта би деца ( а и одрасли) да нема преноса Олимпијаде на телевизији?! Можда би се бавили начим паметним. Шта паметно да ради једна жена у петој деценији живота, ако ништа паметно није започела на време? Очито се ближи јесен. Мирише печена паприка и зелено више није онако једро. Списак јесењих жеља врти се око потреба. Мени се ништа не ради. Уствари, ради ми се. Хтела бих да зидам СВОЈУ кућу. Будала.. нема где да чува зимницу, шта год то значило.

о њој сањам..

http://www.ekokuca.com/05b_01_spratna_kuca_tip_S126.htm